Šarene pilule za lilule

Nije baš da se družim s muževima svojih prijateljica. O.K. su oni meni, ali dok smo na sigurnoj udaljenosti, jer ipak su to zvjerčice iz suprotnog tabora, tako nekako. Gogin Marko, na primjer. Znam o njemu sve, i kako spava i što jede i koje su mu boje čarape, znam i da je krio žabe ispod kreveta kad je bio mali, ali čuvam to za sebe. Nije baš da sam luda za njim, pretpostavljam da ni ja njemu nisam među top deset, ali imamo nekakav prešutan dogovor o nenapadanju i – to funkcionira. Sve dok iznenada ne ugledam njegovo ime na zaslonu mobitela.

Neočekivani poziv
O.K., ima moj broj, imam i ja njegov sto godina, što ne znači da sam ga ikada i nazvala. To je jednostavno broj koji s vremenom zaboraviš da imaš, pa se iznenadiš kad u memoriji nabasaš na njega. Muževe najboljih prijateljica ne zoveš gotovo nikada, ni kad ti je dobro, ni kad ti je loše, ni kad se napiješ, ni kad im je rođendan. Preneseš im pozdrave preko posrednika i to je to. Njihove brojeve čuvam za nedajbože. I oni moje. Rekla sam jednom Vladi: ”Ako mi se nešto dogodi, a ne možeš naći Gogu, evo ti Markov broj, za svaki slučaj, ali njega zoveš tek ako ne uspiješ dobiti ni hitnu, ni vatrogasce, ni moju mamu”. Znači – tek u krajnjoj nuždi. E zbog toga tako unezvijereno
zurim u taj ”Marko Goga calling” na zaslonu, jer znam da me ne zove da mi čuje glas, još manje da me pita kako radim onu moju pitu od jabuka. ”Molim”, kažem krajnje oprezno. ”Duda, ti si…?” ”Ja sam.” ”Ne znam kako da počnem…” ”Kako god hoćeš, samo počni…” (Bože, kakav čudan tip? Ako me je već nazvao, znači da je došlo do grla, i što mi sad tu glumata i bira intonaciju?!) ”Je l’ Goga dobro?”, pitam. ”Dobro je”, zamuckuje, nakon čega nastupa stanka, dramska. ”Sto posto je dobro? Marko, da se nije nešto dogodilo? Je l’ Mrvica dobro…?” ”Da, da, i Mrvica i Goga su dobro, sve je dobro, sve je u redu, u redu smo”, ponavlja. O.K., mislim si, Goga je dobro, dijete je dobro… ”Jesi ti O.K.?”, pitam. ”Mislim, sve smo izredali, nitko ne fali.” ”O da, dobro sam”, kaže. ”Kako ste vi?” ”I mi smo super,” odgovaram. ”E pa dobro, onda ništa, samo sam zvao da vidim kako ste.”

Što se to, zaboga, događa?
Bez teksta sam. Samo je zvao da vidi kako smo…?! Malo sutra. Tko zna što se sve tamo kod njih dogodilo. Ne bi taj nikad nazvao da me pita za zdravlje. Sumnjiv je on meni bio još otkad… Tko zna…? Uvijek tako nekako miran i fin, ti su najgori, samo im jednog dana pukne film, pa pobiju sve uokolo… Nađu im tetu istranžiranu u zamrzivaču… Ali postoji razlog zašto me zvao. Okrećem, brže – bolje, Gogu. Ako on neće reći, ima tko hoće. Birani korisnik trenutno nije dostupan. Lažeš, pomislim, Goga je uvijek dostupna. Sekunda me dijeli od panike. ”Marko Goga calling” ponovno. Javljam se, ne čekam da odzvoni. ”Molim?” ”Moramo se hitno vidjeti”, kaže. ”Nešto s Gogom nije kako treba. Nešto se događa…”

Čudno ponašanje
”Kako to misliš, nešto se događa”, pitam dok zakuhavam kavu. Marko, moj najljući suparnik, sjedi na kauču u mojoj dnevnoj sobi i nervozno cupka nogom. Trudi se izgledati smireno. Nokti ga odaju. Zgužvana košulja ga odaje. Brada od tri dana. ”Sve one sitnice o kojima žene poput Goge vode računa – izgubile su se. Nešto se zaista događa. Nije to više ona žena”, kaže tiho. ”Marko”, prekidam ga u startu, ”ako mislimo na isto – odmah da ti kažem da ona nema nikoga”. ”Ne postoji nitko sa strane, da postoji, ja bih znala, a kad bih ja znala – ja bih ti i rekla, ne bih čekala da mi dođeš. (Kakva gnusna laž – kao ja bih odmah potrčala njemu reći…?) ”Nije to”, odmahuje on. ”U početku sam mislio, ali sad mi to nije ni na kraj pameti… Duda, ona se čudno ponaša u posljednje vrijeme, ne mogu je prepoznati… Mislio sam najprije da nije taj vaš klimaks poranio, ali vidim, ona i dalje kupuje uloške, tampone i te vaše ženske stvari… (Nemoj biti toliko siguran, moja je teta

kupovala te ”ženske stvari” do sedamdesete, upravo da nitko ne bi znao da joj ističe rok trajanja…) ”Pa dobro, imaš li ti neke konkretne primjere, ne možeš samo na osnovu dojma donositi zaključke?! Prijeđi na konkretno.” ”Konkretno? Ima primjera koliko hoćeš. Ne spava. Ona, koja je znala u tramvaju stojećke zadrijemati, sad ostaje budna do gluho doba noći. Kuha, pegla, briše prašinu, usisava u tri ujutro…” Podižem obrvu. Goga, koja se grozi kućanskih poslova – usisava u to doba? Goga, koja bi platila da može ostati ujutro u krevetu samo pet minuta duže, sad je aktivna po cijelu noć? ”Nije to sve”, nastavlja Marko skrušeno, ”jučer je pohala piletinu… i to u mljevenim keksima”. ”Dobro”, branim je, ”mrvice – mljeveni keksi, sve je to slično, može se svakom dogoditi.” ”Pegla mi samo desni rukav od košulje”, nastavlja. ”Pa što, ionako si dešnjak.” ”I počela je eksperimentirati sa začinima. Jako eksperimentirati.” ”Što znači jako?”, pitam. ”Jako znači da posljednja dva tjedna svaka juha koju skuha ima okus kadulje.” ”Piiih”, mrštim se. ”Pa nije valjda da ju jedeš?” ”Jedem”, kaže on. ”Što ću drugo, moram.”

Antidepresiv protiv proljeva
”Bojim se da pije neke lijekove”, šapuće Marko usprkos činjenici da u stanu, osim nas dvoje, nema nikoga. ”Ima neke tabletice, krije ih od mene, znam i gdje, u onoj kutijici za natren. Zna da ga nikad ne koristim.” ”Ništa nam to ne znači”, sliježem ramenima, ”moraš naći pravu kutiju, originalno pakiranje, naziv, jedino ćemo tako znati na čemu smo. Prekopaj joj po torbi. Ako je i bacila kutiju, upute sigurno nije.” On se nasmije. ”Kad saznamo na čemu je Goga, znat ćemo na čemu smo i mi.” ”Flui… tako nešto”, zove me poslije deset minuta. Male crvene, pakirane po deset. Antidepresiv! Znala sam! Točno sam znala! Šutim, ne govorim mu o čemu se radi. ”Što je to”, pita me. ”Ama ništa”, smirujem ga. ”Ali kako ništa, eno je trči na traci već sat vremena i ne planira stati.” ”Ne drami, molim te, to ti je protiv proljeva. Skloni to samo negdje da vam dijete ne nađe.”

Svima treba relaksacija?
Goga i šarene pilule? Goga, koja se do jučer triput premišljala treba li uzeti pola brufena kad je zaboli trbuh sad drma antidepresive umjesto bombona? O bože, što me sve neće snaći? Moram pod hitno kod nje, dok ne bude kasno. Goga, reći ću joj, Goga, dušo, tebi to ne treba, ne trebaju tebi te ”sretne bobice”, imamo mi sreće za izvoz, vidi, okreni se oko sebe. Naravno da me neće poslušati. Samo da znaš da od toga opada kosa, upozorit ću je. Pa što, reći će, ionako mi nije neka. A utječe i na seksualnu želju – igrat ću na dobitnu kartu. Ih, pričaj mi o tome, kazat će. Nakon petnaest godina braka, koga je briga za seksualnu želju? Želim se samo osjećati dobro, seks nema nikakve veze s tim. To što piješ, znaš li da od toga možeš imati i halucinacije? Uuuu, nacerit će mi se, ti znaš da ja voooolim halucinacije. To je droga, draga moja, vrsta droge! Pa tim bolje, odbrusit će mi. Uostalom, svakom je, tu i tamo, potrebno malo opuštanja. Od te relaksacije možeš dobiti modrice iz čista mira, počnu ti pucati kapilare i tresu ti se ruke, oslabi ti koncentracija, ne možeš misliti, nabrajat ću. Dušo, pa meni je upravo to potrebno, da nekim čudom prestanem misliti. Previše razmišljanja me i dovelo do ovdje. I možeš postati nenormalno euforična od toga, znaš… Euforična? Ja? Kakva divota! Posljednji put bila sam euforična u krilu Djeda Božićnjaka.

Gorka kava je slađa
Kucam. Marko mi otvara. Razmjenjujemo tek po jedno kiselo ”zdravo”. Namigujem mu. Moramo glumiti uobičajenu netrpeljivost da ne bi nešto posumnjala. ”Oooo”, dobacuje mi Goga s trake. ”Gdje si ti, ženska glavo, nema te sto godina…?” ”Čekaj, idem nam pristaviti po jednu, dosta je bilo trčanja. Dvanaest kilometara, i to s uzbrdicom, što kažeš, a…?” Marko i ja se zagledamo. ”Toliko nisam pretrčala u cijelom svom životu, računajući i satove tjelesnog.” ”Evo kaviceeee”, vraća se Goga sa šalicama. ”Ja ću bez šećera”, napominjem. ”Na dijeti sam.” ”E, baš dobro, ja sam nam objema stavila po natren.” ”Natren je O.K…? ”Da, da”, kažem, ”O.K. je.” Marko me uštipne ispod stola. ”Zapravo, ako ti nije problem, ja bih skroz gorku.”