Baš neki ‘veri najs’ tip

Mi smo stvarno čudan neki narod. Šalje mi moj Vlado prije neki dan poruku i kaže: ’’Dudo, pristavi vodu, dovodim ti gosta”. Koga, pitam. Jaroslava. Koga? Mog prijatelja, Jaroslava, kaže Vlado. Ima moj muž svakakvih prijatelja, al’ za Jaroslava prvi put čujem. Vidim, nabada on s njim nešto na engleskom, sumnjivo je to meni.

Kol’ko dugo ti njega znaš, upitam. Iiiih, znamo se, odmahuje Vlado, rek’o bi čovjek – odmalena. Koliko, Vladimire…? Pa, doš’o je jutros kod nas u tvrtku… Znaš, on je iz našeg predstavništva u Češkoj, iz Praga… Znači, doveo si mi potpuno nepoznatog čovjeka u kuću. I to usred krečenja! Otkud znaš tko je i što je?

Dobar je čovjek, objašnjava mi Vlado. Zar taj dobar čovjek nije mogao spavati u hotelu, i malo šetati gradom, vidi kako je lijep dan, nego si mi ga doveo doma da izigravam kuharicu..? Vidiš da nemam kamo nogom stati! Nemoj, Dudi, tako, što će čovjek pomisliti?

Što će čovjek pomisliti? Neka misli što hoće, baš me briga. Ako si htio ostaviti dojam, zašto ga nisi odveo nekamo van na ručak, a ne – ravno meni doma! Što ja sad da radim s njim, ha…? Ne moraš šaputati, kaže mi Vlado. On ionako ništa ne razumije. Sve taj razumije, mislim si. Samo se pravi.

Uđem u sobu s kavom, Jaroslav se samo smješka. Smješkam se i ja. Evo kaviceeee. Coffee, O.K…? O.K., kaže Jaroslav. Pitam ga je li gladan. Kaže – jest. I to mi je neki gost!? Mene su učili da je u gostima sramota biti gladan. Kad god te tko god ponudi, ti lijepo kažeš: ’’Hvala, ne mogu, baš smo ručali’’… A ovaj – i gladan i žedan i sve. Još samo da kaže kako mu se i spava…

Nisi ga trebala pitati, pametuje mi Vlado. Nudiš ono što imaš. Ako znaš da nam je hladnjak prazan, onda i ne pitaš je li gladan. Što sad da mu dam? Ne znam, ja sam ga pitala onako, reda radi… Speci mu jaja. Ih, jaja… – nećka se Vlada. Što? Jesu l’ jaja neka sramota? Oni u Češkoj ne jedu jaja, ili…?

Stvarno je čudno to naše gostoprimstvo, mislim si. Da vidim je l’ bi mene netko tamo u bijelom svijetu tek tako doveo kući? Bi, malo sutra. Moj je tata dva dana spavao na željezničkoj stanici u Berlinu, niko ga nije ponudio ni kavom ni ručkom, i još su ga htjeli uhititi, mislili – azilant. A ovdje, em te dovedu kući, em nema nikamo dok te dobro ne najedu i napiju. Pa i kad nema, za goste će se naći.

O.K., nisam ja neka domaćica, kod moje babe bi i konak dobio, al’ neću ni ja ovoga izbaciti van. Nemam srca. Što ima – ima. Vlado, kažem, dodaj mi tu slaninu, ne može sama jaja jesti. I taj mladi luk. Mislim da ima rajčica u toj vrećici dolje. I sira, onog što smo donijeli sa sela. Ali sir baš dugo stoji, buni se Vlado. Što? Fali li mu nešto? To i jest stari sir, neka proba, pa ako mu se ne sviđa – molim lijepo. Beba, dušo, idi skokni do tete Nade, zamoli da ti da pola kruha, da ne idem sad u pekaru.

Mmmm, ‘veri najs’ – kaže Jaroslav i vesla po tanjuru. Najs-ne najs, što je, tu je, mislim si. Uto stiže i Vlado s pivom. Nije baš Staropramen, al’ može proći, pravda se moj muž. Jaroslav nazdravlja. Painting…? Ne razumijem. Crtam li…? Ne crtam… Slikam…? On pokazuje rukom na zid. Aaaaaaaaaa, to, krečenje? Da, krečimo, točno. Jaroslav pita gdje su nam majstori. Gledaš u njih, mislim si. Vlado i ja, mi smo ti majstori. Čudi se, prevodi mi Vlado. Kod njih u Češkoj ne smiješ sam krečiti. Moraš imati majstore. Čudna neka zemlja, kaže Jaroslav. Čudna neka zemlja, slažem se.

Ostavi ga na spavanju, kažem Vladi. Žao mi ga je, zašto da plaća hotel bez veze, ima mjesta i kod nas. Bebina soba je gotova, taman može tamo. Misliš, ha…? Ma da, prozračit će se do večeras, zašto da se čovjek vucara po hotelima. Dudo, zove me Vlado. Dođi da vidiš ovo. Što? Ma, samo dođi. Virnem u dnevnu, kad ono Jaroslav uzeo onu četku i maže li maže.

Eto, kaže mi Vlado, a ti mislila da je neki diletant, vidiš da je dobar čovjek….? Je, dobar je. Idi sad tamo i daj mu neke svoje stare hlače, sav će se zaprljati. You… painting, ha,… pitam Jaroslava. Yeeeees, I like painting. Neka, neka, samo ti onda kreči kad voliš, mislim si. Very nice.

Baš neki ‘veri najs’ tip.