Duda, drago mi je…

Foto: Mladen Sekulić

I, na kraju, kako ste se proveli, pita me Goga. Jeste li išli kamo? Ako ćemo iskreno – nikako smo se proveli – eto kako. Sreća moja pa nisam spajala dane, nego sam se u jednom trenutku morala vratiti na posao. Poludjela bih kod kuće, totalno. Nisam ti više za to sve. Sjedni, jedi, sjedni, jedi… Jedva sam ušla u one traperice. Skupile su se, tješila me Goga. Kako i ne bi, kad ih pereš na devedeset. Ja bih sebe iskuhala na licu mjesta da znam da ću se smanjiti, bar malo.

Inače, blagdani su divna prilika da upoznaš svoju obitelj. Ne širu, ne rođake koje nisi vidjela šesnaest godina, nego one najuže, najbliže, muža, dijete, tako to. Ne viđamo se baš često, pa mi jednostavno dođe da mu kažem – ‘’Jao, Vlado, tako si se promijenio od prošle godine, nekako si ozbiljniji, stariji. A ti Beba, ooooo, pa ti si sad već velika djevojčica… Kako – tko sam ja…? Ne, ne, nisam ja nikakva teta, ja sam ti mama, dušo.’’

Prvo sam se veselila što ćemo biti zajedno. I sve sam isplanirala – danas ćemo ovo, sutra ćemo ono… Aha. A imala sam sjajne ideje. Fenomenalne. Vlado, idemo prošetati. Zašto si takav, hajdemo bar krug oko zgrade. Neće. Hajde onda da radimo nešto što nikada nismo radili. Što…? Pa nemam pojma, smisli ti nešto. Mislim, kako da ti kažem, malo mi je zlo od Naši i vaši, znaš…? Ima toliko stvari za koje nikada nemamo vremena, a evo, sad imamo tri dana – zašto ne pokušamo…? Tri dana, toliko nismo imali – ne pamtim otkad.

Možemo igrati Angry Birds, možemo pustiti onaj CD talijanskog, pa bon giorno – ti, come stai – ja, naučimo riječ, dvije – što nas stoji…? Možemo na izlet… Dobro, znam, ne voliš šetati. Ali vidi kako je lijepo vrijeme, odavno nismo imali proljeće usred zime.

Možemo i knjige čitati. Ili neke novine. Čitaš ti pa mi poslije ispričaš što si pročitao. Znam da nije književna večer, al’ zašto da ne? Možemo sjesti u auto i odvest se do Samobora. Na kremšnite – mmmm, da poližeš prste. Kako to ‘čak do  Samobora’…? Nije to ČAK. A kod mojih? Tvojih? Bilo kojih…? Nećeš ni to…? Pa ima li nešto, zaboga miloga, što nas dvoje možemo raditi zajedno u ova dva dana? Mislim, osim da se posvađamo na mrtvo ime?

Nema – jadala sam se Gogi. Postao je najobičniji dosadnjaković. Pa će mi poslije reći kako nemam vremena za njega. Nemam. Točno je. Kad sam ja imala vremena, ti se nisi skidao s računala. Da, trebalo se iščestitati sa svih petsto sedamdeset tri prijatelja s Fejsa, prokomentirati sve te silne statuse, ‘lajkati’, podijeliti… Nije tebi lako, da…

Ma, da smo bar sjeli i jeli zajedno u ova tri dana, nego ni to… Sve nešto udvoje-utroje. A i to kad mi sjedne za stol, a mobitel stavi odmah uz beštek, da mu bude nadohvat ruke, što li već…? Da se mene pita – zakonom bih zabranila mobitele uz ručak, pa nije to predjelo pa da mora biti na stolu. Nepristojno je.

Nedostaju mi ti zajednički obroci, ti čudesni mali obredi gledanja oči u oči preko stola, zveckanje čaša, neobavezno čavrljanje… Nekad smo svi zajedno išli na tržnicu, dogovarali se što ćemo spremati za ručak. Sjeckali smo povrće zajedno. Kamo je to nestalo…? Nije da brojim, ali pojeo je tanjur juhe, dvije šnicle, tri kuhana krumpira i kremšnitu za sedam i pol minuta. Mislila sam – zadavit će se. Molim…? – zgranula se Goga. Radila si kremšnite a nisi zvala…?! Dobro, dobro, mislim da mi je ostao jedan komadić.
Ih, kaže Goga. Pretrgnula si se. I ovo je tebi kremšnita…? Ovo je kremšnitica. Ma, ja manju kremšnitu nisam u svom životu vidjela. Da nisi i nju ubacila na devedeset…?